Hikaru no Go je manga koja, uz pomoć priče o mladiću koji tokom odrastanja razvije ljubav prema Go-u, pokušava da podigne interesovanje i probudi ljubav čitaoca prema ovoj kompleksnoj igri. Autor mange je Yumi Hotta, koja je dobila ideju za priču kada je sela da završi jednu započetu partiju Go-a sa taštom. Smatrala je da bi bilo zanimljivo napraviti mangu o ovoj tradicionaloj igri zvanoj Go.



Prvi radni naziv je bio Kokonotsu no Hoshi (Nine Stars). U kasnijem radu je počela sarađivati sa Takeshi Obata-om, koji ubrzo postaje ilustrator za mangu, i Yukari Umezawa-om koja je inače profesionalni Go igrač (5-Dan) i bila je savetnik za sve partije Go-a u mangi.

Ova manga je uveliko uticala na popularnost Go-a među mlađim generacijama širom Japana ali takođe i u Kini, Južnoj Koreji i Tajvanu.

Slike



Manga je prvi put objavljena u nedeljnom shounen jump magazinu, poznatog izdavača Shueisha, 1998. godine i postigla je ogroman uspeh odmah na početku.

Dobila je Shogakukan Manga Award 2000. godine, jednu od značajnijih nagrada za mangu, a tvorci Hikaru no Go mange su dobili Tezuka Osamu Cultural Prize 2003. godine.

Slike



Manga se sastoji od 23 toma ( japansko izdanje ) koja sadrže 191 poglavlje od kojih su poslednjih 11 dodatna poglavlja. Naravno čim nešto postane ovako popularno odmah se adaptira u anime i ubrzo nastaje TV serija koju je proizveo Studio Pierrot, i ima ukupno 75 epizoda. Sa emitovanjem je počela 2001. godine i završila se 2003. na TV Tokyo-u.

Napravljen je i jedan novogodišnji special koji je emitovan u januaru 2004. godine. Razlika između mange i anime-a je svedena na minimum i TV serija odlično prati priču sa vrlo dobrom animacijom i moram da naglasim da je OST prelep.



Priča počinje kada mladić po imenu Hikaru nailazi na jednu Go tablu na tavanu svog dede, koja je ukleta sa dušom Fujiwara-no-Sai-a izmišljenog Go igrača iz Heinan ere. Sai želi ponovo igrati Go, koji nije mogao igrati još od Edo perioda kada se njegova duh ukazao Honinbo Shusaku-u, profesionalnom Go igraču tog perioda. Sai-ova najveća želja da postigne Kami-no-Itte ("Hand of God” – Božija ruka) potez za savršenu igru.

Pošto je Sai zaposeo Hikaru-a, samo ga on može videti i čuti šta priča. S obzirom da su na ovaj način sjedinjeni, vremenom Sai nagovori Hikaru-a, koga ni malo ne privlači Go niti zna da igra, da s vremena na vreme ode u neki Go salon i igra Go dok mu Sai diktira poteze. Kroz igru, Sai objašnjava našem junaku zašto odigrao neki potez i ovako i mi koji čitamo mangu polako učimo pravila ove zanimljive tradicionalne igre.

Slike



Igrom slučaja Hikaru uz Sai-evu pomoć dva puta pobeđuje Akira Toya-u, koji iako je Hikaru-ov vršnjak već igra na profesionalnom nivou. Akira posle poraza počinje tragati za izvorom snage koju je osećao tokom igre protiv Hikaru-a.

Hikaru vremenom zavoli igru i počinje da igra sam i da vežba po Go salonima dok ga naravno kod kuće ga uči Sai. Kako mu veština napreduje, on ulazi u svet profesionalnih Go igrača gde upoznaje razne ljude, različitih godišta koji su posvetili svoje živote Go-u i imaju razne tehnike koje koriste tokom igre.

Crtež je dosta detaljan i precizan i jednostavno uživate gledati stranice i čitati mangu, koja koliko zna da bude ozbiljna tokom igre, takođe posle analiziranja partije nas uči o pravilima gde je ubačeno i nekoliko komičnih scena da se malo razbije napetost. Svakako vredi pažnje, i preporučujem je svakom ljubitelju psiholoških igara.